Књижевни предложак
Да ли смо лени/лењи/љени да бисмо тражили излаз из себе самог? Да ли нам та самоћа прија или је само заклон и штит од људи?
Усамљени људи нису они најстарији у нашој цивилизацији. Статистике кажу да су то људи у касним двадесетим! Шта нам се то дешава на самом почетку нашег животног пута да се осећамо издвојено, несхваћено, одбачено и без смисла? То може да значи да смо неснађени још увек. Јасно је да смо у осамдесетим усамљени јер се много тога насложило у нашим животима.
Врло успешна и живописна била је радионица на тему усамљености коју смо реализовали са драгим лицима из Геронтолошког клуба Центар 2. Било је оних који нас прате из среде у среду, али и оних који нам се придружују. Волимо да мислимо да се добар глас о нашем постојању шири и да због тога има и оних који су нам се придружили како би донели свежину и нови поглед на живот.
Према анкети, ово је била најуспешније дружење до сада. И нама се чинило тако према изразу лица која су нас окруживала. Нечије ћутање на састанку данас је било врло активно слушање што је веома велика вредност сваке комуникације.
Као књижевна потка за разрешење дилема послужила је истоимена прича из књиге Миланке Станкић „Мени је лакше“ која говори о средњошколском дечаку који се суочава са изазовима школовања носећи своју дислексију као ковчежић.
Део атмосфере са дружења
И за крај – понекад пожелимо да се сакријемо у своју самоћу која често и прија, а за усамљеност умемо и сами да будемо одговорни, ако је не претворимо у нешто позитивно пре него што почне да нас притиска.